Маријана Перић — Ruhum Yollarda
Понекад осетим као да стојим у месту,
а душа тражи писту или цесту.
Као да неки окови ме стежу,
постоје ствари које ме за дом вежу.
У мени жеља да полетим високо,
да се нагледа мора моје око.
Увек ме даљине вуку,
ал’ нешто ме вуче за руку.
Тражим пустиње и море,
да будна дочекујем зоре, да се месецу и сунцу дивим,
јер за такве тренутке живим.
Живим за то да моји снови добију крила,
да запишем где сам све била,
да чујем како ми странац дозива име,
да оживим сећања и да се поносим тиме.
Окови ме вежу, срце ми стежу,
а душа би да лута,
да никада не остари
до свршетка земаљског пута.
Да се зелено око нагледа зелених ливада,
да посматра птице у лету,
да се диви изнова и изнова
Божанском свету.
Висине и даљине - то душа жели,
искуство стечено са другима да дели.
Понекад пожелим да изађем из своје коже,
али онда кажем: уз Бога се све може.
А ја летим и док сам на земљи, маштам,
и себи и другима праштам.
Живите, људи, свој смисао -
ето, тако нека се заврши
ова моја мисао.
Коментари
Постави коментар