ЖЕНА ОД УСПОМЕНА - Анђела Ранђеловић

ЖЕНА ОД УСПОМЕНА  

Кад си отишао није се само завршило, 
већ је све у мени почело да прокишњава.
Прво невиност, затим зидови поверења,
она последња соба 
у којој сам те још чувала живог.

Дуго сам постојала у свету 
попут старе фреске 
која годинама губи боју,
док људи пролазе поред ње,
уверени да је иста, а само она зна 
колико је себе оставила по поду.

Остала сам заробљена
у телу које је памтило више
него што је срце могло да поднесе.
Остала сам заробљена у телу које 
памти више него што је дозвољено.

Туга је само у мени. 
Као море затворено у шкољци.
Довољно мало да стане у груди,
довољно велико да потопи живот.
Док сам покушавала да од наших
рушевина направим склониште, 
ти си учио 
како да одсуство називаш слободом.

Питам се да ли те усред обичног дана
изненада пресече помисао на девојку 
која се распадала пред тобом
толико тихо, скоро пристојно, 
налик исписаним писмима 
које гори без пламена.

Или сам само постала још једна 
лепо упакована равнодушност 
коју људи одложе тамо где крију 
ствари за које немају храбрости 
да их назову кривицом.

Тугујем за собом.

Истина је једноставна. 
Не одлазе они који воле.
Одлазе они којима је дубина 
увек била фобија.
Изгубили смо живот 
који је тек почињао.

А ја?
Ја сам после тебе личила 
на шуму након најдуже зиме, 
али дубоко испод земље је нешто
тврдоглаво у мени учило како да 
поново цвета.

Тада сам први пут разумела
да човек не оздрави онда када 
престане да га боли, 
оздрави онда када бол 
престане да одређује ко је.