САТ НА ЗИДУ
Висио је насред зида, у кући која је мирисала на домаће коре, срећно детињство и бакину руку на челу. Сваког јутра, кад казаљке стигну до седам, зачује се чангрљање тепсије и кораци по паркету. Знао је, прави се пита са сиром. Буди је мирис, а девојчица, још увек пуна снова, долази да помогне баки.
Сат памти њене игре под столом, где је замишљала да живи са луткама испод карираног стољњака. Памти партије таблића са деком, вечери уз квиз Желите ли да постанете милионер, крупне залогаје гриза са какаом и бакину руку како тихо чешка док сан долази. Био је сведок свега.
Казаљке су се завртеле. Вртоглаво.
Године су прошле. Девојчица је порасла, али је и даље долазила. Још увек је тражила бакин осмех. Још увек јој је кућа била уточиште.
Онда су се казаљке опет завртеле. Брже.
Бака више није устајала. Само је лежала, тиха, као сенка своје нежности. Девојчица, сада девојка, седи крај ње, држи јој руку. И зна, у себи, да јој ништа више неће бити исто.
Казаљке се окрећу.
Дека седи сам. Пије ракијицу и кроз прозор гледа људе који пролазе.
Казаљке се врте. Још једном. Најбрже.
Нема више деке.
Тишина. Зид без корака. Кућа без мириса. Девојка скида сат, ставља га у кутију и тихо каже: „Чуваћемо га... За нека нова јутра.“
Коментари
Постави коментар