1.
РАЊЕНА ДАМА
Сурова бол у уморној ноћи,
душа се ломи, да ли ћу моћи,
истину горку себи да признам,
да ме оставља радости искра.
Далеко негде, душа је сама,
уздахну сетно рањена дама.
О' тескобо, о' проклета боли,
издали ме сви вољени моји.
Трза, боли тело усамљено,
Трепти, лупа срце изгубљено.
Чујете ли ово, проклетници;
ломите ме, моји издајници.
Ид' од мене, ти бесрамна тмино,
напусти ме страшна помрачино!
Пригрли ме сузо испуштена,
надо моја - ниси изгубљена.
Обасјај ме, хеј зорице сјајна,
избави ме овог тешког јарма.
Осветли ми стазе душе болне,
да горчине зачну нове борбе.
2.
СВЕЋА
Мрачне су ме спопадале мисли,
неспокоји душу су ми гризли.
Набоји су срце отимали,
у самоћи јако притискали.
Демони ме страшни дозивали,
гласови ме грозни нервирали.
Размишљања моја збуњивали,
на комаде памет растављали.
Дуго сам се опирала свему;
у бунилу видех тачку белу.
Каква је то сила, моћна-јака;
пламен свеће снажнији од мрака.
Док се ум у тешкој тами бори,
Гледај чуда! Свећа ми прозбори:
"Опасни су ноћни злотвори
и језиви душе болови,
ал' кад моје тело догори
нестаће и злодухи чопори."
Коментари
Постави коментар