АНЂЕЛЕ
Стигле су те страшне бољке,
приковале те за постељу белу.
Осмех твој сакрише јауци од муке,
а ведрину лица замени зној на челу.
Била си светло мојих немилих дана,
крепка као стена и увек весела.
Душу ми је пекла свака твоја рана,
јер никог, као тебе, душо, нисам волела.
У соби твојој мукла је тишина,
недостајеш ми и то не зелим крити.
За тобом ће остати велика празнина,
но, изгледа да то тако мора бити.
Божја светлост нек ти пут обасја
и нек ти згреје руке меке и озебле.
Заувек ћеш остати неисцелива бол моја,
моја уснула птицо, мој бели андјеле.
Коментари
Постави коментар