ЗАЛУД - Милица Митровић
Хтједох написати пјесму лијепу,
пјесму која срце блажи.
На моју срећу и љубав слијепу.
Ал’ залуд кад душа само тугу тражи.
Не знам зашто, не видјех ни када,
се у моју душу ушуња туга.
И зашто сад мојим тијелом влада?
Кад желим да буду боје дуга.
Почех писати риме тешке.
Почех поново правити грешке.
Кренух ка дуги веселих боја.
Залуд, туга је емоција моја.
Хтједох направити кулу ријечи.
Ал’ вихор ме тихо у томе спријечи.
Оловком пишем, немир ме гуши.
Зашто баш сваки дјелић да сруши?
Пођох да пишем пјесму без ријечи,
Ал’ не може све, на хартију стати.
Па се у том трену запитаx.
Какав је то човјек, кад стално пати?
Кренух да пишем стихове дуге,
Ал’ немир се тежак у мени скрио.
Као кад губиш љубав у себи.
Као кад оде онај “што драг је био”.
Пођох у вјечне облаке риме.
Писаx о обали, стигоx до плиме.
Кренуx ка небу да берем срећу.
Ал’ тамо се скоро вратити нећу.
И пођоx и кренуx.
Ал’ не стигоx далеко.
Како да објасним теби то сада?
Као да је одлучио неко.
Да остарим вјечито млада.
Коментари
Постави коментар