ИЗМЕЂУ СУЗА И РЕЧИ - ОСВРТ НА ПОЕЗИЈУ А. Г.

Ана Гленџа

ИЗМЕЂУ СУЗА И РЕЧИ - ОСВРТ НА ПОЕЗИЈУ А. Г. 

 Увек је тешко говорити о поезији која настаје из бола и из тишине. Таква поезија је, по правилу, ближа шапату него говору, ближа сузи него речи. Она се не пише да би се показала, већ да би се спасила душа од унутрашњег преливања. Песме Ане Гленџе припадају управо тој врсти поезије.

Од прве до последње, ове песме стоје на граници између сузе и речи, између ћутања и говора. Свака од њих је покушај да се ухвати оно што је најтеже ухватити: време, чежња, инспирација, ћутање, страх. Њена реч је истовремено и крхка и одлучна – крхка јер долази из срца које дрхти, а одлучна јер из тог дрхтаја не одустаје.

 У песми ,,Вријеме не зна" песникиња проговара против лажи казаљки и илузије времена. Њено време не тече, него лаже, и не доноси утеху него пустош. У том песничком сукобу са временом препознајемо древни страх човека од неумољивог тока који брише и жеље и трагове. Ана овде време претвара у противника, али и у сведока сузе – а суза је, код ње, једина сигурна хроника.

 Песма ,,Човјек" је потрага за оним другим, али заправо – то је потрага за самим собом. Човек кога песникиња тражи није само онај замишљени, замишљан под туђим капцима, него и онај који можда постоји једино у сопственој чежњи. У том трагању огледају се питања о граници између реалног и замишљеног, о томе да ли љубав почиње у туђем погледу или у нашем сопственом срцу.

 ,,Инспирација" је песма о немиру стварања, о вечном тражењу које се шири од планинских висина до морских дубина, да би се напослетку вратило у сопствено дрхтање и тишину. У тој кружној потрази, читаоцу бива јасно да песникиња не тражи инспирацију да би написала песму – него пише песму да би оправдала сопствену потрагу.

 У песми ,,Постеља за ријеч(и)", можда најтрагичнијој, говори се о смрти саме речи. То је призор у коме сахрањујемо оно што никад нисмо изрекли. Ове стихове осећамо као опомену: ћутање може бити гроб, а неизговорена реч – најтежа сенка нашег језика.
 

 Песма ,,Огољена" открива ону најтананију нит целог циклуса. У њој песникиња признаје тренутак када је бацила штитове и оклоп, када се оголила пред собом и пред другима. И као што у бајкама долазимо до огледала које нас огледа, тако и овде песникиња гледа у лице свога страха – и препознаје га. Али то препознавање није крај, него почетак ослобађања.

 Заједно, ове песме обликују један затворени круг: од времена које не зна, до душе која се оголила и знање о себи преточила у стих. Читалац ту не налази утеху у обичном смислу те речи, него налази истину – а истина, колико год болела, једина уме да нас ослободи.
Ана Гленџа пише из унутрашње нужде, а то је једина права нужда која поезију оправдава. Она није песник који тражи украс, него песник који тражи истину. И у томе је њена снага.

Ове песме нас не позивају да их само прочитамо. Оне нас позивају да их ослушнемо, да у њиховој тишини чујемо сопствени немир. И да схватимо: поезија није ту да нам да одговоре, него да нас научи како се живи са питањима.
Поезија Ане Гленџе не тражи од нас да је разумемо, него да је осећамо. Она нас учи да је и суза реч, да је и тишина говор, да је и бол један облик светлости. 

Читање њених песама јесте улазак у простор у коме реч постаје огледало душе. А у том огледалу, хтели то или не, угледаћемо и себе.

Душан Стојковић, 

књижевник и књижевни критичар 

(Београд, септембар 2025)