СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ КОЈУ НЕ ЗНАМ - Анастасија Арсић

СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ КОЈУ НЕ ЗНАМ - Анастасија Арсић 

У огледалу гледам туђе лице,
пројекцију бола и страха,
гнев се слива низ стакло,
а ја не препознајем одраз,
глумим срећу, глупост, мир,
глумим да не носим терет,
а носим сав пепео прошлости.

И не знам откуд та туга,
та носталгија за временом 

које није моје,
за мирисом јутра које не памтим,
за музиком која није стала,
у глави ми одзвањају речи,
старе приче које нисам чула,
и не могу да се ослободим,
мржња је тешка и горка.

Све је постало беспомоћност,
а у сваком кораку, као ерупција,
осећам притисак,
грижа савест на уво ми шапуће,
мајко, жао ми је,
оче, хтела сам да будем боља,
жао ми је што у мени видите 

пораз, уместо наде.

А истина је да сам ја само ехо,
сећање на прошлост коју не знам,
која ме пустоши,
и све што ми је остало је гнев,
и празан одраз у огледалу.