Неира Чичић у шпанског књижевном часопису "Азахари"

 

Још једно значајно признање за нашу књижевницу Неиру Чичић – њена прича је објављена у 136. броју реномираног шпанског часописа Азахари. Неира, позната по свом снажном изразу и поетској дубини, још једном потврђује свој уметнички квалитет и таленат, који превазилази језичке и културне границе.

Њена проза одише дубоком емоцијом, истанчаним осећајем за језик и промишљеним уметничким изразом. У њеним текстовима препознаје се зрелост ретка за њен узраст, али и храброст да се говори о личном, рањивом и универзалном.

Објављивање у међународном часопису попут Азахари само је још један доказ да њен таленат не познаје границе.

Овим објављивањем, Неира се придружила групи младих аутора из удружења МУК – Млади Уметници Културе који су заступљени у овом издању, међу којима су и Душан Стојковић, Анђела Бунош и Кристина Јевтић.

Љубав је ропство, љубав је смрт, љубав је пропадање бића и тела. Љубав су окови и ланци, хладноћа руке у руци, врелина пакла и огњи љубоморе. 

Људи кажу "има нечег дивног у томе што се живи". Али и у томе што се мре, за оним што се живот зове. Не иде, губимо га, губимо срце које куца у ритму тик-так, изнова и изнова. Не иде, губимо је, душа умире, не иде изгубили смо и љуштуру. И тада се топимо у свој врелини пакла, крај друге љуштуре коју је проклето други сломио, или се мрзнемо на глечерима који пропадају истом брзином као и ми сами. Нигде нам није таман, нигде нисмо своји на своме, ниједна крајност не одговара. Али шта је срећа без боли. ,,Ћути, има и горе"... 

И баш је леп живот, радујмо се. Смрти, глади, пропадању, ситости великих стомака који ништа срећнији нису од ових што се даве у глади, вишњем животу међу црним хумкама. 

Дишите, волите, са само једним сазнањем, да ће ваше тек скрпљено срце уништити неке грубе руке, речи. Да ће све бити како нисмо желели ни да помислимо, а не планирамо.  Да га неће бити више него што га је икад било. Хучне лавине у срцу мом, обрушавају се на све остало, на све остале људе који су случајни пролазници мој живота. Па радујте се животу који се завршава смрћу, волите људе који ће неминовно отићи, волите живот јер то је... Јер то је смеће. Смеће под Сунцем и месечином, смеће на обали или пустињи. Све док не наиђе права оаза, која постаје пустиња. И тако у недоглед. 

И говоре, незахвална си, ништа ти није свето, а ни не слуте колико сам пута Богу дигла руке захваљујући што си ипак ту, какав си, такав. И дала садаку за нека тајна имена, тајне мисли и речи. За оно о чему ћутим, и ником на овом свету не говорим и не показујем. Колико је попречних рана, овде или онде. И тако ми свете неђеље, и свих осталих мучних дана, џуме петком, и поста средом. Ма живот је леп, у оковима и стегама, живите живот, волите живот. Живот је леп ако нисте ја. И ако не пишете петнаесто писмо које ће бити спаљено, а речи на истом остати да лебде између јаве и сна, мене и њега или мене и ње. 

О како је само лепо живети и мучити се, колико су лепи акварели које сами себи цртамо, мој без труна беле.