КАД ЗИДОВИ ПАДНУ
У груди сва реч прећутна падне,
тишину привид још држи - да штити.
Сви ти зидови на стрепње личе и даље,
ко ћу кад падну у стварности бити?
На том ћу месту порасти к’о дрво.
Замолићу небо за парче сунца,
да с’ капака згори лишће суво.
Кад прогледа срце - да слободно куца.
Коментари
Постави коментар