Анабела Андрић - Не иди

 

НЕ ИДИ 

Кад си ту, цео свет је у мојим рукама,
Само да ти спустим главу на груди,
Кад си ту, то је крај мојим мукама,
Па те зато молим, од мене никад не иди! 

Кад сам сама, у глави је кошмар, али ти си мој мир,
Као што пилету је мајчино крило,
Тако је и мени твој нежан додир,
Растераш ми у глави црнило.

Замисли додирнеш неком душу,
Без да си му додирнуо тело,
Излечиш му у срцу окорелу сушу,
И учиниш да се поново осети цело.

Твоје очи садрже све чега сам жељна,
Упијам ти поглед као зрак јутарњег Сунца,
И за живот само твоја љубав ми је довољна,
А моја је према теби као реке бујица.

Дођи, водићу те кроз неистражене дубине душе,
Да видиш колико те је ту одувек било,
Откад нам се путеви спојише,
Што сам желела, то ми се и снило.

Једном си ме питао колико ми значиш,
Одговорих ти: као поезија.
Не знајући да је мени поезија спас од света.