ОБЕЋАЊЕ - Анђела Бунош

 

ОБЕЋАЊЕ - Анђела Бунош

Уторком и петком се пере мој веш. Кревет до прозора, као и полица поред њега, припадају мени. Бар док сам овде, тако кажу. После немам ни то. Доручак је у седам. Храна понекад буде хладна и безукусна, али је морам јести, јер бих иначе остала гладна.

Док доручкујем, углавном гледам кроз прозор и посматрам људе у пролазу и децу која се играју са својим родитељима у оближњем парку. Данас ми је посебну пажњу привукла мала девојчица у лила хаљиници, са својом мамом. Њена малена рука обухватила је мамин прст. Толико га је чврсто држала да мама ни у једном тренутку није остала без њеног додира.

Тада сам се сетила... Сетила сам се тебе, мама.

Сада, када имам десет година, свесна сам да нећеш доћи. Али тада... Била сам сигурна да хоћеш. Рекла си ми да те чекам, да идеш да купиш чоколаду за мене и да ћеш брзо доћи.

Била је јесен. Лишће је опадало, а ја сам, онако мала и малена попут ове девојчице, стајала на улици. Чекала сам те. Људи су пролазили. Један господин у црном капуту и шеширу ме питао где су ми родитељи, да ли сам се изгубила? Рекла сам му да си у радњи и да долазиш. Веровала сам ти.

Гледала сам улице, почела да шетам и да се удаљавам од тог ћошка на којем си ме оставила. Викала сам: „Мама, мама! “Имала сам само четири године и веровала сам ти. Када је пао мрак, села сам на степеник једне радње и почела да плачем. Размишљала сам да ли си ме можда тражила и да ли сам ја отишла предалеко.

Дошли су по мене и одвели ме у мој нови дом. Овде је било пуно деце, али ја сам хтела само тебе. Једна Ања ме питала: „Каква је твоја мама? Јеси ли је видела ? “, рекла сам јој да си добра и да ћеш доћи по мене.

Она никада није видела своју маму и помислила сам како је то тужно. Од тог дана смо постале нераздвојне. Све док се једнога дана Ања није разболела и добила температуру. Тада сам јој рекла да си грозна и да је боље што не зна своју маму.

Ања ми је тада дала малог меду који је био ушиван безброј пута. „Ево ти овај меда, он ће те чувати. Добила сам га од Деда Мраза.“

После тога, Ања је отишла на неко боље место, тако су нам бар рекли.

А ја сам сваким даном све више заборављала твој глас и твој изглед, све док једног дана ниси скроз избледела. Више се ничега не сећам – ни боје твоје косе, ни твојих очију. Сећам се само тог ћошка улице, те чоколаде и твог обећања да ћеш доћи.