ТИ МЕ КРИВИТИ НИСИ ЗНАО
Када ти се очи споје пред твој задњи пут
и када ти се слух разграничи са туђим дјелом,
а твојим цијелим тијелом.
Када ти се свиди туђи дио бесконачних
рана и онда када ти се душа обузме сјетвама и кошњама.
Када ти се душа разграничи са плавилом, а гдје ту тама ти нестане?
Да ли ти престане или постане баш као и ти, далеко већи од онога нечујног? Можда и пишем увијек исто, можда ти и пјевам као они што те робе. Блокираш своје границе, да би мене раниле, не тако намјерно, већ онако безусловно велико. За оно наше, а питања за наше нема. Када ти се руке савију до бедара, до кољена, па се продру на твоја њедра, помало љубљена од некога ко ти носи модре образе.
Док се словима условљаваш, па се препиреш са њима до голе земље да ти се и гора оголи. Тешко ти рамена спусти, јер те гледа далеко од воде, гледам те док пливаш незнајући ногама бдити.
Када устанеш из сна жалиш ли само мене или и себе? Жалиш ли срце моје обојено ватром? Док те нешто вјешто сакрива свануће ми дио лица твога. Плачем ти пред огледалом твојих улица, схватити ме нећеш. Какве ти се то мисли повремено сакривене од мене буде? Док ти се болно смијешим, што нам се душа тијелом разара?
Коментари
Постави коментар