Денира Хоџић - ПЕТ

ПЕТ 

Омиљени број јој је

п е т,

сваки нерв био је у облику срца

кафа је мирисала

на љубав

и обећања

да ћу са твог прозора

гледати први снег.

Ч е т и р и,

стан је био мали

и имао је изузетно низак плафон

куда год би кренули

сударали бисмо се

само случајно,

чувао је увек топлоту

наших тела.

Т р и

не остављај ме вечерас,

људе никада не треба

напуштати увече јер

ноћ је тако хладна

и много је дужа

када нису руке око струка

ту да те грле,

немој ни сутра

јер плашим се

неке друге љубави

твоје или моје

заузеће место поред оног прозора

где сам се најлепше смејала,

али ти имаш онај тужни поглед

који кријеш празним осмехом.

Д ва

ј е д а н,

ново јутро је свануло

и твоја десна страна кревета

је празна и

проклето хладна

нестао је загрљај

и сваки нерв је добио

облик равне линије,

остала сам у том граду

постао је празан и

сувише излизан

он је као колекционар сећања,

у тим квадратима наше среће

упаљена је још једна

љубавна свећа.

Девојка је гаси

срећни су,

лето је

а ми нисмо ни дочекали

ту зиму,

н у л а

мислим да није лепо то што радиш.

 

IG