СИНЕ МОЈ
Када би знао колико се парчади душе моје
Осушило од првог црног дана.
Када би знао да ми очи више не виде боје
И да ми је глава пуна рана.
Једини мој.
Сине мој.
Памтиш ли сине своје детињство?
Сетиш ли се понеког мајчиног пољупца,
Ил' чврстог стиска док бомба пада?
Памтиш ли сине да сам ти рекла да се никад не бојиш и да последња умире нада?
Сад се плашим сенке што са мном хода
И више не верујем у своје речи.
Моја нада на самрти лежи,
А ја немам чиме да је лечим.
Памтиш ли сине мајчин уздах
Док се земља крвљу топила?
Памтиш ли мајчине лажне осмехе
Уместо вране што је изнад лешева кружила?
Знам да памтиш и кад је рафал
Разнео очева плућа и стомак.
Тад је у теби умро дечак
И одједном постао момак.
Знам да памтиш и оне очи
што тад нам узеше пола живота.
Памтим их и ја, више од свега.
Због њих наста моја Голгота.
Хоћу да оздравим своју наду,
Само да знам да ли си жив.
О, почуј моје болне крике!
О сине, ти ниси ни за шта крив.
Памтиш ли сине, мајчино крило
И глас што ти је песме певао?
Памтиш ли љуљашку твоју стару
И зидни сат што је у подруму стајао?
Сваки дан свеће палим.
За покој душе оцу твом,
Теби за здравље, срећу и мир
и да се једном вратиш у дом.
У грудима што те привијаше себи
Само се рупа ствара већа,
И све се мислим да ли и теби
Као за мртве да се запали свећа.
Коментари
Постави коментар