О СЕБИ... - Неира Чичић
Ја сам ти оно дете уметности,
и севдаха,
и мерака,
и књига,
и Моцарта и Бетовена,
и Андрића и Селимовића,
а и Балашевића и Драгојевића.
И мала од Боке,
и сањар морске љубави,
и заљубљеник у скалине
и црне маслине,
и добру чашу вина.
Жена, а девојчица.
Жена Новљана,
ћерка мора и мандолине.
Живим за песак и плаво
испод и изнад себе.
Сањам о пучини,
док животарим на обали.
Необично обична у црвеном,
своја на своме у жутом.
Са црвеним ружем
и мало руменила од Сунца.
У топлесу,
тамо где га не сме бити.
Огољена,
где су сви голи.
Обучена,
тамо где највише нудиста има.
Да, то сам ја.
И пргава,
и свађалица,
и Чупа,
и прва ћерка,
и плачљивица,
и она која је увек насмејана,
и брбљивица,
и она што је као мала била "иста тата",
и она што је као девојка,
"иста мама",
и она што неће ћутати кад види неправду,
која ће викати кад сви буду ћутали,
заправо,
она која не престаје да прича.
И осетљива као мимоза,
а имам најјачи иктус на свету.
И таква сам ти ја
контраст за контрастом.
И жена, и девојчица.
И мила, и одбојна.
И вазда насмејана на мору.
Једна таква.
своја, а за сваког.
Јер ,,жена сам мерака, и ни за чији мерак"
и тако ће бити док је Сунца над Јадраном.
Коментари
Постави коментар