•људима•
немојте мислити да сам ја
годинама чезнуо за вама
да сам вас тражио у свему,
у свима,
нити да сам се надао овом коначном сусрету.
нису мене никада рађале
а ни убијале те велике љубави
замотане у привид,
јер сам их по кораку познавао.
знам, не морате ни да кажете
да ми се светите
за оне школске дане
наивне и искрене
када је свако бирао
како је хтио.
шта год да вам падне на памет,
која год да вам мисао зароби ум,
а ријеч нехотице склизне низ усне,
унаказиће ми душу.
ипак,
можда јесам на тренутак
призивао оне мале радости,
надао се тихо сусретима,
упркос себи.
можда ме је баш тај привид
ставио у костим
чија ми се бодља забола у срце.
кораци су остали тамо
јадни, жедни и гладни
газећи по пукотинама
које су водиле у поноре,
неповратне.
•сан•
једном сам сањао сан
у којем падам са литице
које сам се одувијек и плашио
и са које су људи падали
и преживљавали,
умирали
и рађали се.
тај сан
у којем падам са литице
која и данас постоји,
коју бих могао и именом да назовем
понављао се.
сан као сан,
рекли бисмо,
а снови к'о снови
поручују,
кад имају коме.
снови су ми страхове обестинили,
снови су ми живот промијенили,
снови су ме живог копали,
оживљавали,
па рађали.
јутрос,
у праскозорју,
сањао сам један сан
сан, у којем падам са литице
оне, са које су људи падали
и преживљавали,
умирали
и рађали се
сањао сам како по први пут
колико сањам,
не ударам главом о земљу
него добијам крила
и одлазим у небеса
сањао сам како се одричем страхова,
узимам слободу
и одлазим у бескрај.
Коментари
Постави коментар