 |
| Милана Јањичић |
ПОКОЈНИКУ
То више није она.
Неће васкрснути.
Стресла је са себе
узалудност и наду.
Изгубила се у лавиринту
успомена,
сећања су преплавила
њено биће.
Обавијену велом ситних
комадића туге,
узалуд је будите.
Она је ноћас умрла.
СУДБИНА
Ти не видиш будућност јер везан си за прошлост.
Знала сам прошлост, али сам одлучно гледала
у будућност.
Путеви су били имагинарни и раздвојени.
Нисмо знали шта нам је препрека.
Ово је исповест, а не молитва.
Више немам за шта да те молим.
Хиљаду пута у току дана те поново волим,
хиљаду пута у току ноћи помислим на тебе.
Више од свега тога се плашим за тебе у изгубљеним
пределима прошлости.
Да ли је ико пред тобом био го као ја и био
последња кап крви
која пада са саћа да у тебе удахне нови живот?
Милана Јањичић је рођена 4. априла 1999. године у Врбасу. Завршила је основну школу "Вук Караџић" у Србобрану као и средњу школу "Светозар Милетић" у Србобрану. Гимназија – општи смер. Од малих ногу жели да упише књижевност јер ју је мајка као мању учила да чита, и гледа документарне филмове о писцима. Већина њих имала је болне приче на овај или онај начин, и кроз те приче, стихове и прозу, научила је много о људима, осећањима и животу. Песничка је душа, визионар као и сви они, али како каже слабија на делу. Међутим, труди се и даје све од себе да најбољим могућим речима искаже оно што осећа и о чему размишља, а највише изнесе и подели своју бол са другима и тиме такне туђа срца. По- каже им да поезија учи, а највише од свега лечи као што би рекао Јован Јовановић Змај: "Где је бола, где је јада – песма снажи." Једног дана би волела да постане књига, тј. да напише књигу. Јер како каже пролазна је као и сви људи на овом свету, али оно што напишемо, не пролази. Увек ће се наћи негде далеко у некој библиотеци књига коју ће неко прочитати. Песме је почела да пише још у средњој школи, али их није објављивала у јавност. Међутим, превазишла је страх захваљујући једном дивном момку коме је посветила песму Њему, за њу
једна од најзначајнијих њених песама. Не воли о себи да прича, па за крај може да се опише кроз стихове Сергеја Јесењина: "Ко сам? Шта сам? Само сањалица коме око испи магле лет, и свој живот узгред, тужна лица, ја проживех уз остали свет."
Тренутно живи у Србобрану, месту близу Новог Сада.
Коментари
Постави коментар