I
ПОНОЋНО СУНЦЕ
Будим се мртва,
пренули сте ме из сна
о смрти.
сада моје руке
топле
траже лед
да се згреју.
II
СВЕТЛОСНА ГОДИНА
Васељено,
моје извитоперено тело
више не припада чоји
по којој ми допушташ
да се крећем.
Једна од ових безбојних рупа
ће пожелети
да ме прогута
и већ сам по светлосну годину
удаљена
од свих осталих тела.
Замахнеш својим мраком
и надгледаш галактичке сударе,
а ударци у боји припајања
никада за тебе неће мене избрусити.
Зар верујеш да хоће?
 |
| Ивана Матић |
Коментари
Постави коментар