 |
| Тамара Митровић |
I
Ја сам отров.
Коров, кров
и прокоп.
Оклоп и ороз.
Моје усне
миришу на катран и пораз.
Моје груди
су попут бетона.
Моје тело је
као апарат без жетона.
Мој глас је
глас баритона.
Моје руке су
руке демона.
Моје срце је
срце од бола.
Од картона
пар авиона
у глави ,
па к’о сова
у 3 ујутру
не знам шта да радим.
II
Пресечен сан,
буди ме сунце,
како је све ово
могло да буде друкчије.
Не могу да кривим
снове луцидне,
кад ми је живот
ионако попут лутрије.
Пуно празних папира
и ја
док у њима губим се
и губим свест.
Идем и лево и десно
и ово место је постало
све више бесно,
али тесно,
па бих свесно
да побегнем,
али сетим се.
Ја стварно немам где!
И онда схватиш
да си ко холограм,
људи мењају ти се
пред очима,
мења им се слика и приказ,
али стварност остаје иста.
Можда сам луцидан
што овако причам,
можда ми стварност не прија.
Ја будим се ко глиста
увијен у с вој сан,
нечији тудји стан
и ја
и мрак
и ја сам
за сад.
 |
| Тамара Митровић |
Коментари
Постави коментар