Александра Вукић - ЉУБАВ, ВЕРА, НАДА

 ЉУБАВ, ВЕРА, НАДА 

Негде,

У вечности Љубави,

Смејем се осмесима трешања

И миришем необране брескве,

Тешећи душу анђеоским сузама,

Натопљеним отровом званим Мржња.

Негде,

У вечности Мира,

Уживам слушајући мелодије радија

И миришем укус слободе,

Док испијам последњу капљицу горчине,

Натопљене вином званим Рат.

Негде,

У вечности Вере,

Ћутим заувек прећутане речи

Гутајући залогаје незаслађене истине,

Слушајући звуке меланхолије,

Натопљене акордима званим Невера.

Негде,

У бесконачности Наде,

Живим и дишем ваздухом ретким,

Али вечним укусом штетним,

Удишући пару проклетих лажи, 

Натопљених раном званом Лудост. 

Анђели моји

Одавно палих крила, 

Давно су заборавили на

Своје четири заблуделе сестре,

Четири залутале истине, 

Које уништавају сан исти, 

Чинећи га тек понекад лепшим,

Док ми попут славуја 

Шапућемо оне најдубље истине

Огољене ранама сопствених светова. 

Радио још увек свира.

Властити живот и даље не распознајем,

Док себе саму упознајем.

Александра Вукић