 |
| Милица Зарић |
МЕСЕЧЕВ ТРИПТИХ
I Акшам
Проливају океане,
они којима је капацитет чаша.
-
И вечерас седим,
или лежим,
или стојим,
постојим,
наслоњена на пенџер.
Умивам се белином,
и питам се,
ваљда сама са собом,
до које смо главе стигли.
Ми.
Сви.
II Поноћ
Месец се смеши,
онако сетно како обично зна.
Загреја цор смирајем,
увије ум предсказајем,
и схватих,
поново,
да је живот то.
Тај трен,
сасвим мали.
Некоме безначајан,
некоме нов, некоме стран.
Схватих,
изнова,
да свако свој живот боји.
III Сабах
Месец је уз оне који познају себе,
који спознају друге,
који спознају Пут.
Некада је то зор,
терет другачијег је тона,
терет истог је грам.
Затражих тада
од Живота нешто више,
Он ми посла речи,
књиге.
Све што пожелех
на леђима добих,
да ћутањем на сивило узгајам мир,
себи.
Месец се окрену,
више га не видим.
ТИХИ БУНТ
Не ћути.
Чује се само тишина.
Она постаје храна,
последњи залогај пред пут,
ручак с медом,
постаје нагомилана пошта
у сандучету које стално празниш,
и само ти праве неред
који не можеш да поспремиш.
Постаје лијана,
мост до другог краја,
обично ничега, ј
ер ти гласови немају тачке,
само су заоштрене оловке,
преливене прашином
у позадини плакара.
И немој,
причај,
тихо,
без тонова,
само јасно,
и не обарај поглед,
сем да провериш ципеле,
а још ређе главу.
Глава се обара само на књигу
када желиш одморити од читања.
ПИСМО У СТИХУ
Кажу да смо ликвидамбар,
моји гени по слову и ја.
Још стојимо наслоњени на клавир
од махагонија.
Још пијемо из златних полуга,
кистовима градимо руине.
Осећамо.
Ми само осећамо.
Ми чак немамо ни објашњење,
нама и не треба,
ал' вазда писасмо за оне
који би само њих да виде,
јер су осећаји les clichés,
као.
Пије се,
тако,
тишина у гужви,
слобода на искап,
пространство на трептај.
И дим се пени,
прети смрћу,
поновним животом,
мери.
Au revoir.
Коментари
Постави коментар