Невена Ђуретић: "Равномјерно дијељење крви између сатница које одбројавају, трен до моје равнодушности."

Невена Ђуретић

УЗАЛУД САМ ВОЛИО 

Љубоморан на своје руке

Што теби пишу

Страствено покоравање истини

Преко черги мокрих од високих тонова

Равномјерно дијељење крви

Између сатница које одбројавају

Трен до моје равнодушности

Спасавање од копита 

што ми галопирају на врату

Па ми не дају да проговорим

Волио бих да ме снађе неки гром

Да отпустим хиљаде злотвора из себе

Волио бих да ми ријечи нађу смисао

Да се стих веже са наредним

Да дође до међусобног сударања

Да се створи хаос

Који ће зачети нов почетак

Волио бих да ти се сручи 

Десет балкона на главу

Да наиђеш на схватања

Волио бих да натрпам камење

Да вага превагне

Да нешто крене мени у корист

Волио бих да таксиста заборави пут улице

Који си тражила

Волио бих да те грешком 

доведе мени

О како бих желио да слабо видиш

Да ти рожњача насумице 

Предвиди мене

Да ти се причињавам

Па да кренеш ка мени

И видиш да ме нема

Хтио бих кад почнеш да пишеш

Да останеш без ријечи

Осим када би писала писма мени

Хтио бих да ти руке полуде

Да се прсти твоји претворе у чежњу

Па да јуриш градом

Да утолиш глад

Волио бих да си жељна 

Да ти будем једино засићење

Буде ли друкчије

У супротном 

Нек ме изглођу коњи

Нек ме прегази стотине авиона

Нек ми превију ране

Сто слутњи нек ме изгризе 

Нек изгарају за мном улице

Нек се дим проспе по граду

Да нико не види ништа

Да не виде птице

Што ми кљуцају утробу

Како се сузе не сажале нада мном

Па прокапају да ме спасу

Требају ми као борба несташном човјеку

Толико бих тога желио да јеси

Сто пут на дан препукнем од стрепњи

Али влада мир

И киша ће да пада

И шоље се неће ломити

Због једне љубави

Која не постоји