 |
| Марија Миљуш |
Извини ми се за снег што је пао
на меку зелену биљку и сломио је младу,
за кораке брзе и босе што преко
туђих снова
одлазе без поздрава,
за утопљене речи.
За сатове што су стали,
за пробуђене очи које не виде
зору од урођеног мрака,
за пропуштене летове,
кафу што је опекла гризене усне.
За кајања,
за прашњаве завесе
са погледом на пашњаке пусте,
за накит неношени,
за поломљене чаше.
За кровове што прокишњавају,
заборављене песме,
за непристојна питања
и пристојну тишину тамо
где речи фале,
за уморну душу,
за ране вртоглавих дубина,
видљиве ожиљке мале.
Извини се за грмљавину
и поквашену сукњу,
за пропуштену шансу,
за поломљено цвеће,
извини се што
откада тебе нема немам среће.
Коментари
Постави коментар