ПРОКЛЕТСТВО - Александра Вукић

 ПРОКЛЕТСТВО - Александра Вукић 

Можда сам проклета,

да грлим све што

одавно не постоји

на овој земљи.

Можда сам проклета,

да живим у свету илузија,

фантазија и фикција,

који никада постојао није.

Можда сам проклета,

да волим, сањам и маштам.

Проклета да се надам

и преживљавам.

Можда сам проклета,

јер мене одавно нема овде.

Проклета, јер сам само нечија

сулуда фикција.

Можда сам проклета,

да све што додирнем

уништим, повредим и отерам.

Проклета да добротом уништавам.

Можда сам проклета,

да љубављу трујем себе и друге.

Проклета,

да љубављу проклињем.

Можда сам проклета,

да свачију бол и сузе

осетим на себи.

Проклета, да туђе проклетство осећам.

Можда сам проклета,

да верујем у чуда.

Да верујем, борим се

и сурово газим неправду.

Можда сам проклета,

да се не уклопим у рам.

Проклета да бежим од реалности,

јурећи у сусрет својој пропасти.

Можда сам проклета,

да уништавам сама себе,

режући латице

сопствене руже.

Можда сам проклета,

да конце судбине своје режем сама.

Проклета да будем

сама себи вуду лутка.

Можда сам проклета заувек,

да будем дете,

са погледом упртим ка небу.

Проклета, да проклињем себе.

Проклета,

да ме вечно нема,

а да проклетсво заувек траје.